Ne očekujem da moje dete bude profesionalni sportista

“Kakve su ti misli takav će ti život biti” - otac Tadej

Godinama možda već i decenijama se provlači rečenica roditelja koja kasnije po svemu sudeći postaje misao, želja i na kraju realnost i neizbežna budućnost deteta. 

Da li smo lažno skromni i eto lepo vaspitani pa nas je sramota da o svom detetu mislimo u superlativu i da li je sreća rezervisana samo za neke tamo ili može da se dogodi i nama i našoj deci?

Nemamo ambiciju da budu profesionalni sportisti, nemamo ambiciju da budu đaci generacije, ili u najgorem slučaju vukovci, pa šta mi onda želimo da naša deca postanu? Postaće ono što im i želimo - jedno veliko ništa?

Da li smo preambiciozni ako svom detetu ukažemo na postojanje nekih viših ciljeva i da li ćemo time izazvati osudu okoline?

Da li detetu treba nametati ambicije i ciljeve? Da li tim nametanjem sputavamo njihove ciljeve i ambicije? Da li su to naše neostvarene ambicije ili je putanja kojom treba voditi svoje dete i pokazati mu da su uspeh i sreća dostupni čak i njemu. Moje mišljenje kao nekoga koji je u radu sa decom već 15 godina da kod modernih generacija usmeravanje ka višim ciljevima je neophodno u suprotnom dete će razviti sopstvenu ambiciju i sopstveni cilj - najnoviji telefon i beskonačni internet.

Vratimo se skromnom roditelju. Šta se dešava sa skromnim roditeljem koji ništa nije ocekivao od svog deteta, a dete prošlo sve krugova pakla i postalo nekim slučajem uspešno? Da li se taj skromni roditelj odriče svog deteta i da li je ostatak života nesrećan zato što mu se nije ispunila želja da mu dete bude ...... Pa jedno veliko ništa, ili se naglo promeni način razmišljanja od “ne očekujem ništa” do “znao sam da će uspeti - ipak je to moje dete”. 

Smisao rečenice “Ne očekujem da bude vrhunski sportista” nisam uspeo da razumem ni posle 15 godina rada u OK Novi Beograd, uspeo sam da je razumem kada sam svoje dete upisao na sport.. Čuvena rečenica je zapravo alibi da se moderni roditelj ne interesuje za ono što dete radi, "na sigurnom je dok dete trenira KONAČNO imam vremena za sebe", ako i uspe to je zato što ima posebne i savršene roditelje.

Nemojmo se zavaravati, dete će biti uspešno ne bitno u kojoj delatnosti samo onoliko koliko vi želite da ono bude uspešno, vaša letergičnost prema detetu sigurno će rezultirati detetovom letargičnostu prema životu i sklonost ka lenjivosti, neradu, prečicama što opet navodi dete na odluke koje se čine brže I lakšim sa boljim rezultatima, ali sa nesagledivim posledicama

Autor Sasa Milivojevic

Diplomirani menadžer u sportu i diplomirani strukovni trener u sportu odbojka. 

Najnovije:

Komentari